My Pregnancy

Ovo sam ja na samom početku...

...tad još nisam znala...

...zašto mi se jede luk...

...sećam se da sam se nešto bezveze osećala na jednom snimanju...

...a još gore u shoppingu...

...a najgore ispred ogledala :D haha...

...nikako nisam mogla da odlučim šta da obučem...

...a onda sam saznala :) ...ovo je posle jedne posete lekaru...

...miris zove mi je prijao...

...i čitanje knjiga u parku...

...ovo je bila jedina koju u osnovnoj nisam pročitala...

...od svitanja do sumraka u parku...

3. mesec

...'Živeli!'...

...za tatin rođendan sam ja dobila tortu iz 'Zlate' i nema lepše na svetu...

16. nedelja

17. nedelja - 4. mesec

...miris lavande me je spasio...

...m-ne, i dalje ne izgledam sebi kao trudnica...

20. nedelja

...kad su drugarice u gostima, uvek je ovakav kez...

...ovde sam morala da kažem Mrduljku: "Mrduljak, smiri se, pogrešiću :)"

...mmmm...iz Hleb&Kifle...

23. nedelja

...pohovane tikvice mi je spremao...

...bećarac ili sataraš...

25. nedelja

...pojavio se Jumbo Smoki...

...ovaj kod nas i onaj u Fr nisu isti :(...

...Đusolada...

...naravno da ću da se ispružim na ovako lepoj travi, pa makar i ispred Ušća...

...limunada je spas za trudnicu...

...i naravno, lavanda...dovoljno da mi tašnica zamiriše ili da je povremeno protrljam u dlanu...

...đus se pio na dnevnoj bazi...

...konačno su se isplatile dugačke majice, za koje sam mislila da mi nikad neće trebati...

...puno gvožđa...spanać, meso i kiselo mleko...

...naš pater familias nas je hranio raznovrsno...

...kokice su isto dobre protiv mučnine...

...a tih dana se sladoled toliko brzo topio da ne stigneš da ga pojedeš...

...giriceeeee...i to u 'Poletu'...

...kafa sa drugaricom se sada pretvorila u sladoled sa drugaricom...

...frigane lignje, jer nema ništa što više volim...

...ceđeni grejpfrut...

...koje su šanse da mi se manikir slaže sa usputnim grafitom...

...što reče moja doktorka: "...Pritiska nema...dooobroo...a kad ga ima, kako se osećate?"...

...dan kada smo saznali da je beba dečak i kada sam odlučila kako će se zvati za 5 min., šetajući Knezom...

...espreso sa šlagom...to je toliko malo kafe, a toliko puno šlaga, da sam smela sebi da dozvolim jedan u 6.meseci, posle kupovine za njega, jer ja nisam imala potrebu sebe da oblačim...

23. nedelja

...testenina na neki nov način...

...sutlijaš...

26. nedelja

27. nedelja

28. nedelja

29. nedelja

30. nedelja

33. nedelja i 1 dan

..."Kako se danas osećate...trbušasto?" reče mi doktorka kad sam ušla na ultrazvuk kontrolu :)...

34. nedelja...opet na snimanju...

...aaa, znači to tako izgleda unutra...

35. nedelja

...na sreću, prošla sam bez i jedne jedine strije...

...a onda se malo radilo...opet :)...

...Mrdina scena, gde se baš razmrdao, jer sam već bila gladna...isto kao što i sad mrda kad je gladan :)...

...bilo je vreme da se kupi nešto da se beba obuče...

...i sudeći po kesama u pozadini i znaku odobravanja, sad mož' napolje :)...

36. nedelja

37. nedelja

37. nedelja

38. nedelja

...poslednji put na miru jedem...

38. nedelja

...37. + 4, kad me je jedna bakica pitala "Izvin'te, jel Vi radite ovde?" :D "Radim, radim, premeštam jastuke pod duksericom :D"

...a onda par dana nisam bila kući...

...zato što je stigao Mrduljak!

Pošto u trudnoći, a i par meseci posle nje, nisam bila raspoložena da delim sa svetom svoje blaženo stanje, a sad vidim da mnogim mamama i budućim mamama znači da se prepoznaju ili saznaju malo više o onom kroz šta prolaze, rešila sam da napravim svojstveni omaž trudnoći.

Početak

Mene je početak zadesio u proleće, kad većina ljudi oseća onaj grozan prolećni umor i to u sred Fashion Selection-a (od koga mislim da će mi doživotno biti muka kad vidim bilo šta vezano za tu temu).

Odjednom mi je bilo loše, nisam mogla da gledam kroz prozor na ulicu, bilo mi je muka od svega što vidim, nešto mi je čudno bilo u glavi, iskreno, mislila sam da se ili razboljevam ili počinjem da ludim. Ma ni na kraj pameti mi nije bilo da posle 7 godina zajedničkog života, baš sad možemo da ostanemo trudni! Isplanirala sam ja još par godina da čekam i nisam jasno odredila šta ću i kako ću. Međutim, izgleda da nije loše ispalo, jer sam već bila na pragu tridesete. 

Kad smo saznali da je ipak beba na putu, bila sam u neverici, tipa...ajde da sačekamo još 5 minuta i tako 2 dana. Kad mi je doktorka na ultrazvuku pustila da čujem malo srce kako brzo kuca i tad sam bila u neverici.  Onda slede dani u magnovenju.

Znam da je bilo jako sunce i da je tv bio pojačan do daske, a ja padala u komu, na sofi u dnevnoj sobi. Jednostavno nisam bila u stanju da se pomerim.

Nisam bila u stanju ni sa kim da komuniciram, pogotovo ne pismeno.

Mučnina na mirise

Sledećih par meseci sam provela u dnevnoj sobi, jer mi je u spavaćoj nešto nepodnošljivo smrdelo na drvo, da mi se želudac okretao kako se otvore vrata. Tako da tamo nisam ulazila, a četku i fen, kao i stvari za oblačenje, morao je da mi iznosi u deo stana koji se ne oseća, iako sam samo ja osećala te mirise. Da ne pominjem piceriju i miris koji je dopirao sa ulice i kroz prozore stanova u zgradi. Ono što mi je tu zimu bilo 'Jao, kako diiivno miriše!', tad se pretvorilo u 'Šta to smrdi?! Povratiću!'. Te dane sam provela uglavnom napolju, šetajući besomučno, jer mi je i u parkovima smrdelo drveće, drvene klupice...Uveče sam se nevoljno vraćala u stan i već sam razmišljala da se selim, koliko mi je nepodnošljivo bilo. A tek namirisane žene na ulici! Mislim da sam mogla da ih zadavim! 

Vožnja kao rešenje

Onda sam pronašla rešenje u vožnji. Tata se ponudio da nas vozi po ceo dan, pa smo obišli mesta na koja godinama ili čak nikad nismo bili. Išli smo u Smederevo, na Avalu, na Trešnju koja ima fino jezerce, samo je sve zapušteno, iza Surčina i na gomilu mesta. Dovoljno mi je bilo da malo prošetam po prirodi, a onda se vratim u kola i uživam na zadnjem sedištu, dok vetar prijatno piri kroz šiber na krovu.

Vrućine

Onda su stigle vrućine. I do 40 stepeni. I tad sam izlazila napolje, morala sam kod zubara (privatnog, jer mi je državni, koji je za trudnice besplatan, povadio simetrično plombe, 6-ice i 8-ice i ostavio tako 2 meseca, da ne mogu da jedem, ni da pijem, a pri tom bez anestezije i krvnički tako da mi je zid jednog zuba skroz polomio). Kad nisam imala obaveze, bila sam kući, izležavala se, kunjala, spavala, jer je bilo nenormalno vruće. Kad nisam imala obaveze...a ponekad sam imala po 3 pregleda dnevno ili 3 vađenja krvi nedeljno, iako je sa trudnoćom bilo sve u najboljem redu. Tih par meseci sam bila najzauzetija u životu. Nekad sam se baš super osećala, bila sam puna energije, a nekad nisam imala snage ni za šta. Sve je to normalno, kao i kad nisam trudna. A tu pred kraj su me stavili na terapiju za štitnu žlezdu, pa sam se zbog nje (terapije) još bolje osećala. Čak sam toliko bila prijatna prema ljudima i daleko od stresa, da mi je tata rekao 'Hoćeš uvek da budeš ovako dobra?', a ja mu odgovorila 'Bože, tata, pa ne mogu uvek da budem trudna!'

Pred kraj

Stomak, kad je onako veliki, uopšte ne smeta, kao što to izgleda. Isto je, samo malo treba da pazite kad se frontalno približavate stvarima, zidovima, prozoru, pultovima, stolovima...I čak i u 9.mesecu će vam se desiti da kažete 'Ups! Stomak...ja zaboravila!'

Kad su počele kontrakcije, a ja onako 'obučena' onim satima vežbi za trudnice, samo sam gledala kako da izbegnem da krenem na porođaj. Meni su lažne kontrakcije trajale danima! I na kraju kad su već postale učestale, on me pita 'Mico, jel imaš kontrakcije?', a ja 'M-m' i stiskam usta, a on 'Što lažeš?'. I tako sam ja odbijala da je vreme za porođaj. Navikla sam se na Mrduljka i bilo mi je teško da pomislim kako ga više neću imati u stomaku. A iskreno, već sam počela da idem na prstima po kući i da se plašim da puštam vodu, da ga ne bih razbudila da počne da mrda, jer je već bio veliki i nije bilo puno mesta, a da ne bude svaki pokret bolan.

Na kraju sam ipak morala u porodilište, gde sam molila Boga da me vrate, ali oni su me zadržali, još je bio neki neradan dan! Tu sam se osećala kao Felix Baumgartner, svo to merenje, pripreme i na kraju me staviše u sobu 313. Tu sam jedva oka sklopila, jer je jedna toliko hrkala, da su svi negodovali, a čula se na kraju hodnika i na  kraju susednog hodnika. Plus sam imala česte kontrakcije, a ćutala sam jer sam bila gladna i čekala sam bar doručak da dobijem. Zbog bešike sam često išla u wc na kraju drugog hodnika, gde su bile sobe za porodilje i kroz odškrinuta vrata sam gledala mame kako se smeše minijaturnim bebama. I dalje nisam bila svesna da i ja to nosim u stomaku. Onda sam se mimoišla sa jednom sestrom, tako u pola noći, koja je nosila sićušnu bebicu i samo sam zinula ne izustivši 'Jao, kako je maalo!', ona se nasmešila i posle u povratku kad smo se srele. Sutradan ceo dan sam sa tim kontrakcijama, koje su već postale tako jake da sam morala da stanem uza zid i čekam da prođu, išla po pregledima i čekala po hodnicima. Bebin tata je bio sve vreme tu, satima je stajao između spratova i grlio me kad god prođem tamo-vamo. 

Porođaj

Da nije te što je hrkala, ja nikad ne bih otišla u porođajnu salu. Kad mi je ispao čep, ona je zvala sestru, a ja sam i dalje bila u fazonu, sačekaj još malo, neeeću da se porađam.

Sestra me je odmah odvela u salu, priprema nije uopšte onako strašna kao što sam zamišljala. Čak sam se i slikala u ogledalu u hodniku, kad je prošao jedan doktor, nasmešio se i rekao da nema mobilnih telefona, a ja mu rekla 'Evo, samo još jednu sliku :D' 

U salu sam ušla u 21h.

Za one kojima znači, bila sam u sobi 313, ušla sam u salu 13-og, zbir registracije je bio 13, ali Mrdica je sačekao i rodio se 14-og u 0:08! 

Žena do mene se porađala sa epiduralom od 5 popodne i rekli su joj da će da ostane do 5 ujutru. A ja sam bila gotova za 3 sata. Prirodno, bez anestezije. Bolelo je kao nenormalno, rekla sam-nikad više! Prikače ti indukciju i onda urlaš kad naiđe kontrakcija, a ostalih 5 min. si kao u nesvesti, pa opet, pa tako 3 sata. Na kraju ušivaju epiziotomiju oko sat vremena i izvezu te u hodnik da ležiš još sat. Kad te vrate u sobu, obavezno pij vodu i pojedi nešto što imaš u torbi, kreker, bilo šta, da bi mogla ujutru da ustaneš, a ne kao ja, na infuziji do podne, a bebu sam mogla tek popodne da uzmem u naručje. Inače, sam čin rađanja je nestvaran. Ti poslednji napori...3 puta sam gurala, ležali su mi na rebrima, zbog čega sam mesecima kasnije plakala, to mi je bilo najgore na porođaju, a treći put kad izvade bebu, ni ne osetiš i sve je tako nestvarno realno, pupčana vrpca, mokra beba koja nije onakva kakvu ste zamišljali, još sam se ja tresla dok su me ušivali. Za divno čudo, posle takve traume nisam imala nikakvu postporođajnu depresiju! I nije tačno da kad uzmeš bebu u ruke, svi bolovi nestanu. Bar ne kad je porođaj bez anestezije u pitanju. 

I sledećih mesec dana nema baš tog osećaja odgovornosti i svesti da imate bebu!

A šta se posle dešava...u sledećem postu!

P.S. Stil

Toliko vam je stalo do svega da vam nije do oblačenja, a kamoli da usklađujete odeću. I ja sam mislila, kad budem bila trudna, oblačiću se lepo, sređivaću se, kosa i šminka (!) će mi uvek biti pristojni. Aha! Prvo, zadesilo me je leto, nenormalne vrućine, a drugo stanje je ipak drugo stanje...Trenutno mi šminka i lakovi propadaju, jer ne mogu da se šminkam i da ljubim malo stvorenjce, a pogotovo ne da mažem nokte, kad ga presvlačim svaka 2 sata. Jedva stignem i da ih isturpijam, dva puta mesečno! I ništa mi ne fali :) Kad se samo setim kako sam ludela zbog 200g viška, a sad mi ni kilogrami ne smetaju...baš mnogo ;) Čak sebi delujem i dalje privlačno ovako okrugla :D